Bez njega se ne može zamisliti nijedna istorijska čitanka. Nijedna priča o otporu naroda. Nijedna balada o smrti radi života. Njegova fotografija sa strelišta je obišla svijet. Njegovom osmijehu su se divile generacije. Bez tog osmijeha udžbenici istorije bi nam bili siromašniji, mnogi ne bi znali kako se prkosi smrti i kako se neprijatelju treba nasmijati u lice...
Riječ je o legendarnom Čedomiru - Ljubu Čupiću. Narodnom heroju. Čovjeku koji se otvoreno smijao smrti i osmijehom pobijedio svoje ubice. O njemu je dosad napisano mnogo tekstova, mnogo stihova "strijeljan je u maju 1942. godine u Nikšiću, nakon divljačkog mučenja u zatvoru. Kao komandant i komesar čete imao je junačko držanje.

Manastir Ostrog je manastir Srpske Pravoslavne crkve smješten uz skoro vertikalnu liticu, visoko na planini Ostroška greda u Crnoj Gori. Posvećen je Svetom Vasiliju Ostroskom.

Nalazi se nadomak Niksica i smješten je u okomitoj stijeni, sa koje se pruža pogled na ravnicu Bjelopavlića. Osnovao ga je hercegovački mitropolit Vasilije u 17. vijeku. On je tu i sahranjen i proglašen svecem čudotvorcem. Tijelo mu počiva u civotu u pećinskoj crkvi. Sam manastir je obnovljen 1923-1926. godine, poslije požara, kojeg su bile pošteđene pećinske crkvice. One predstavljaju glavnu spomeničku vrijednost.

Crkva Sv. Vavedenja (u donjem manastirskom nivou) je oslikana freskam krajem 17. vijeka. Crkva Sv. Krsta se nalazi u gornjem manastirskom nivou i nju je živopisao majstor Radul prilagođavajući freske prirodnom obliku stijena. Oko crkve su konaci i zajedno čine objekat skladno sjedinjenim sa prirodnim ambijentom. Manastir Ostrog spada među najposjećenije na Balkanu. U njega dolaze vjernici svih religija iz svih krajeva svijeta.

2005. godine je između donjeg i gornjeg manastira podignuta i crkva svetog mučenika Stanka u kojoj se čuvaju njegove ruke. Mučenik Stanko je bio čoban koga su Turci ubili

Krupac - "Nikšićko more"

SKI CENTAR VUČJE
Vučje – ski centar u Crnoj Gori udaljen je oko 20-ak kilometara od Nikšića u pravcu Žabljaka na nadmorskoj visini većoj od 1.300 m.
Nalazi se na padinama visoravni Krnovo.

Put do Vučja vodi preko Goranskog, Ravnog, Stabana, Stabanskih jezera i kanjonom Komarnice.

 VITOMIR  VITO  NIKOLIĆ

           (1934 – 1994)

Život nije mazio pjesnika Vita Nikolića. Porijeklom Nikšićanin, rođen je 1934. godine u Mostaru, gdje mu je otac bio u vojnoj službi. Rat je presjekao njegovo djetinjstvo. U aprilu 1941. sa porodicom je izbjegao u Nikšić. Bio je svjedok dosad najstrašnijeg rata, stradalnik u godinama kada se uče slova. On i njegov drug Nikola našli su bombu. Vitov dvanaestogodišnji brat je dotrčao, uzeo bombu i bacio je. Ali, ona je udarila u neko drvo i eksplodirala. Vito je zadobio lakše povrede, a brat i drug su poginuli. Italijani su 1943. godine ubili Vitovog oca. Neko vrijeme Vito je živio kod tetke u Mostaru, pa je otuda opet morao bježati u Nikšić. A kad se rat završio, on i njegovi vršnjaci slične sudbine okupili su se u domovima za ratnu siročad. Kasnije će Vito u stihovima progovoriti o toj generaciji koja je morala da shvati - "u jednom dobu kad se teško šta shvata, kako nam niko ne može vratiti ni mrtvu majku, ni oca, ni brata".

Možemo li da shvatimo šta znači taj osjećaj o kome priča Vito, kako je najteže u domu bilo to kada drugovima stignu pisma, paketi ili posjeta, a njemu ništa, niko! Ili, kad kaže: "Ja nikada ne mogu imati velikih prohtjeva, većih od tri obroka dnevno i tople sobe!"

Siromaštvo je dostojanstveno podnosio. Pošto nije imao stan, jedno vrijeme je noćio pod stepeništem, zatim u željezničkom vagonu. U tako teškim životnim uslovima, razbolio se i postao česti gost sanatorijuma. Četiri godine bio je vezan za bolesničku postelju. Već od rođenja zadojen čemerom, nije se predavao. Sav u bolu, nadanjima i iščekivanjima, živio je ipak svoj život.

Prve zbirke pjesama "Drumovanja" i "Sunce, hladno mi je!" Vito je štampao o svom trošku. Iako u skromnoj opremi, bile su tražene i rado čitane. Najčešće su ih kupovali prijatelji sa kojima je provodio kafanski život.

Stalno je bio u sukobu s vlašću, odležao je neko vrijeme i u zatvoru, ali su ga pojedinci iz te vlasti i štitili. Vjera Kovačević, tadašnji sekretar Opštinskog komiteta u Nikšiću, obezbijedila mu je garsonjeru.

Iz Nikšića se preselio u Titograd (današnju Podgoricu) i zaposlio se u redakciji "Pobjeda". Njegove reportaže "Crnom Gorom putem i bespućem" su, u stvari, priče.

Ponekad je Vito priređivao književne večeri u kafanama, pred brojnom publikom koju je on znao da razgali i uzbudi svojim stihovima.
Pisao je i pjesme za djecu, od kojih su se neke našle u čitankama za osnovce.

Vitove pjesme često se recituju u kafanskom štimungu, jer su većinom nastale za kafanskim stolom. I danas je hit pjesma Mikija Jevremovića "Pijem". Vito Nikolić je otkrio da su to njegovi stihovi, presavio je tabak i podnio tužbu zbog plagijata. Suđenje je bilo interesantno za novinare i čitalačku publiku, ali su se njih dvojica brzo pomirili na sudu. Zahvaljujući njihovoj "koprodukciji" dugo vec pjevušimo pjesmu "Pijem".

Kad god pročitamo nevelik pjesnički opus Vita Nikolića ne možemo se oteti utisku da se radi o autentičnom pjesniku, liričaru sa spontanim izrazom, u čijim pjesmama ima puno sjete, gorčine, lične tragike i sugestivne slikovitosti.

Vito je prestao da drumuje 1994. godine ("Pustite me, pustite da odem, bez pitanja kako i zašto i dokle, drumovi uvijek nekuda vode, a ja sam nomadskom gladju proklet."), a njegova poezija prihvaćena je u narodu i nastavlja da živi...

 НЕДЈЕЉА У ГРАДУ Н

Тумара градом недјеља,
иде од куће до куће,
ко да је слуачјно наљегла,
па не зна шта ће ни куд ће.

Застане испред излога,
да тобож косу поправи,
а отуд нема никога
да је бар оком поздрави.

У крчми нађе тишину,
на тргу, опет, тишина,
празнују људи празнину
и свуд је само празнина.

Тумара градом недјеља,
тек да вријеме убије;
ко да је грешком наљегла
па сад би некуд - што прије.

Рођен је у Никшићу 1956. године. Ту је завршио средњу школу, у којој је почео да пише и компонује своје прве песме. Након средње школе одселио се у Дубровник, где је уписао факултет за туризам.

У студентским данима је написао своје најпознатије песме. Године 1975. снимио је свој први сингл „To сам ja“/„Зазвони звоно“. Песма „То сам ја“ или „Соната“ је постала незванична студентска химна у Дубровнику 1975. године. Годину дана касније на музичком фестивалу „Омладина '76.“ у Суботици освојио је друго место са песмом „Дај нам неба“. У сарадњи са клавијатуристом Габором Ленђелом и студијским музичарима, издао је два албума, „Ожиљак“ (Дискотон 1981) и „Умјесто глупости“ (Дискотон 1982). Такође је снимио и трећи албум, „Барутана љубави“ који никад није објављен. Након смрти своје сестре, Шобић је престао да се бави музиком и повукао се из јавног живота. Након тога, вратио се да живи у свој родни град, Никшић. Иако се причало о Шобићевом повратку, он се никада није вратио музици. Тренутно живи и ради у Италији.

Kim Džong Il: Svetsko prvenstvo na TV-u samo ako pobedimo

Grad Nikšić, drevna Anderba, Anagastum, Onogošt zasnovan je u rano antičko doba. Antičke nazive Anderba, Anagastum i Onogošt naslijedilo je današnje ime Nikšić, nastalo kada se u ove krajeve iz južnog primorja naselilo pleme Nikšić.

Danas je to grad čija opština broji oko 100 000 stanovnika. Najveći industrijski i univerzitetski grad u Crnoj Gori.